ПРОТОЈЕРЕЈ-СТАВРОФОР СИМЕОН АРАНИЦКИ (1870-1946) ПАРОХ СТАРОПАЗОВАЧКИ

Детаљи: Датум последње измене уторак, 25 мај 2021 04:17

Симеон Араницки био је свештеник Српске православне цркве. Рођен је 3. фебруара 1870. године. Потиче из угледне породице Араницки. Отац му је био свештеник у Сремским Карловцима, деда учитељ, а прадеда најпре професор тада новоосноване Карловачке гимназије, а затим указом митрополита Стевана Стратимировића бива постављен за директора српских карловачких основних школа. Основну школу, гимназију, а потом и Богословију Симеон завршава у Сремским Карловцима. Свештеничку дужност започиње најпре у Земуну, а у Старој Пазови бива постављен за пароха 1896. године као веома млад, са 26 година. Био је ожењен супругом Екатарином, са којом је имао петоро деце. Његов најстарији син Милоје наследиће га на месту пароха у Старој Пазови.

Као свештеник, Симеон Араницки савесно је бринуо о Цркви Светог Илије и духовном животу мештана Старе Пазове, али и о становништву Нове Пазове, која у то време није имала своју цркву. Поред тога, активно је учествовао у културном препороду насеља. Подржавао је развој школства и културе, организовао је посете српске интелигенције из суседних места гостујућим позоришним представама, стварао је услове за рад српске школе. Поред овога, подстакао је оснивање и рад Добротворне задруге Српкиња, чији циљ је био да помогне сиромашној деци, породиљама, да подигне ниво здравствене културе, као и неговање културе и традиције српског народа. Ова задруга прерашће 1904. године у Коло српских сестара. Године 1923. поставља се камен темељац за дом Кола српских сестара, потом 1928. године оснива се друштво „Сирото ђаче”.

Симеон Араницки, као парох старопазовачки, аутор је монографије под називом „Православна српска парохија у Старој Пазови крајем године 1911.”, која представља један од најверодостојних извора о прошлости Старе Пазове. У њој је Араницки изложио историјат Старе Пазове, са освртом на свештенике који су службовали у њој, али и на карактеристике и особености својих сународника.

Када је почео Први светски рат, постао је духовни и световни вођа свих Старопазовчана у циљу очувања живота и исправног политичког опредељења. Након рата приступа се обнављању школа, у којима, најпре Симеон, а касније и његов син Милоје, држе часове верске наставе.

По избијању Другог светског рата и смештању агресорске управе у српски парохијски дом породица Араницки морала је да напусти Стару Пазову и пресели се у Београд. Тада је спаљена архива коју је Симеон брижно сакупљао, што је за човека његовог духа и образовања било превише. Симеон Араницки умире 1946. године. Због неуморног стваралачког, духовног и световног доприноса, сахрањен је у порти Цркве Светог Илије, у којој је 50 година службовао.